Рецепција Хајдегеровог чланака Теологија и Онтологија

Мисао да теологија није онтологија него онтика изузетне врсте ваља узети афирмативно. Уколико прихватимо историју онтологије то подразумјева постојање неке мјене унутар саме онтологије, када би теологија била онтологија  она би била подложна мјени,  па можда и таквој врсти мјене какву себи неби могла дозволити из своје суштине те би се дало права говоору о превазилалижењу теологије.

Превазилажење метафизике се већ збило, ако не желимо да игноришемо „метафизичарске“ ауторитете као што су Ниче и Хајдегер. Заиста ваља помислити о могућности да све што је у теологији онтологија подложно мјени.

Такође треба одбацити мисао о теологији као регионалној онтологији, јер она не само да не захвата једну регију бића него мора бити шира од небеса из много разлога јер Хришћанин и кад напусти постојање не напушта Цркву...

То значи да је Црква и ван постојања и у њему самом. Слична је и судбина човјека, пролазан је.

Супротној мисли да је теологија једина права онтологија могло би се приговорити и на начин да управо онтологија гради стање ствари – стејт, државу, поредак бића. Да  су онтологија и држава једна другој иманентне док се Црква јавља у сваком могућеми немогућем поретку. Због искушења са државаом пропадале су многе славе Цркве а и државе.

Да непобрајамо овде сву ту историју и данашње опасности гдје државе у недостатку суверене онтологије као политичке филозофије експлоатишу црквено учење обавезно вулгаризујући га због измјештања контекста.

Ипак свака филозофија је теолошка у начину на који се јавља (парусија,алитија) што значи да приликом мјене на онтолошком плану, промјене стања, свјета, (не само опажања на псхолошком нивоу) ове феномене лако помјешати са догађајем Цркве.

Онтологија је увјек апсолутна док теологија независно од поретка онтологије уводи у онтику посебне врсте. Јер за разлику од других  онтичких научних дисплина којима појимове филозофија одређује апсолутно  теологији је филозофија само коректив њених предхришћанских   поимова..

 

Метафизика као израз истине бића је управо брана за збивање истине бића: Логос, Говор у којем настаје свјет, моја представа о теби је управо брана да се пројави твоја личност и у њој њена суштина Христос. Али полако, овде ваља мислити полако од Логоса до Христа, на много начина, свакако Логос се оваплотио, али мало се мислио о томе какве то има посљедице за мале логосе физиса, за био-логос, за антропо..логос, томе прилог иде мисао да филозофија одређује предхришћанске поимове-логосе теологије.

 

Коинцидентно је превладавње мерафизике са тиховањем и миром помисли иза којег истина битија почиње да се објављује као хераклиров Говор. Ако неко мисли да се овим Хајдегер прецјењује, немам ништа против, он сам се трудио да потписује, подзидава, фундира иде дубље и мислим да је велика радост ако га неко боље разумије него он сам себе.

 Упарложеније је тло на истоку Цркве за рецепцију Нове Мисли[1] која није рефлексија субјекта нити било каква метафизика, него опет и опет Објава. [2] Међутим  за ову и овакву Објава Логоса као и рецимо причасност нествореним енергијама  није било неопходно  Оваплоћење, та искуства већ имамо код Хераклита и рецимо Неоплатониста. Као што и онтологију субјекта имамо прије православних персоналиста. У том смислу филозофија даје предхришћански логос – појам и његов коректив док теологија ако је права увјек води и извире из  Вјере-Цркве-Литургије и неда се истргнути из екумене која је и ужа и шира од космоса. Свој тестаментарном интервиу Шпиглу Хајдегер завршава: Мишљењем можемо припремити терен за долазак неког Бога да нас спасе, или да у одсуству тог доласка достојанствено пропаднемо.

[1] Помињуће мишљење, мисао која помиње биће, зазива га на његов одговор., који је алитија- истина, начин њене парусије је техника.

[2] Овде није од користи плети се у конфесионалне категоризације, а могло би се и то забушурити у тамо неког св. Максима Исповједника коме се у новије врјеме адресира све и свашта. Повео би се за Једним светогорским игуманом који не може другачије да посматра човјека него правслоавно.